Ugovor o doživotnom izdržavanju je posebno pravno sredstvo kojim se primaocu izdržavanja obezbeđuje materijalna i lična briga od davaoca izdržavanja, često u zamenu za prenesenu imovinu. Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi Gž. 114/2011(2) od 11. aprila 2012. godine pojasnio je kada delimično neizvršenje ovih obaveza može, a kada ne može biti osnov za raskid ugovora.
NovostiSud je naveo da delimično neizvršenje obaveza mora biti takvog intenziteta da svrha zbog koje je ugovor zaključen više ne postoji. Dok se obaveza primaoca izdržavanja obično izvršava jednim aktom – prenosom imovine, davaoc izdržavanja svoje obaveze ostvaruje kroz niz činidbi tokom celog života primaoca. Te obaveze uključuju kako materijalno izdržavanje – nabavku hrane i lekova, održavanje higijene, negu u bolesti i starosti – tako i moralne obaveze, poput svakodnevne brige, pažnje i staranja. Sud je naglasio da moralne obaveze ne mogu biti prenete na treća lica i zahtevaju lični kontakt.
U konkretnom slučaju, sud je utvrdio da je tuženi 1. reda redovno izvršavao sve ugovorne obaveze prema svom ocu – obezbeđivao hranu, lekove, negu, održavao higijenu domaćinstva, prao veš i pomagao u svakodnevnim potrebama, uz pomoć svoje supruge i sina, koji su doprinosili iz moralne obaveze, a ne ugovorne. Pokojni J. nikada nije ispoljio volju da ugovor raskine, iako je mogao, što potvrđuje da svrha ugovora nije bila ugrožena.
Sud je naglasio da delimično neizvršenje obaveza samo po sebi nije dovoljno za raskid – mora biti jasno dokazano i takvog intenziteta da ugovor više ne ostvaruje svoj cilj. U ovom slučaju, tužilačka strana nije pružila uverljive dokaze da je došlo do takvog neizvršenja.
Ova presuda dodatno potvrđuje da ugovori o doživotnom izdržavanju imaju i materijalnu i moralnu dimenziju, a raskid ugovora se može tražiti samo u slučaju potpune ili suštinske neispunjenosti obaveza davaoca izdržavanja.
